Tokom prethodnih par nedelja život mi se načisto promenio. O tome sam vam već pričao pa ne bih opet da davim, ali previše sam tužan i svoju tugu moram da podelim sa vama.

Bio sam jako srećna i zadovoljna mačka, bar sam tako mislio, ako ništa drugo deca su me neprestano gnjavila, kupala, i davala da pojedem sve što njima nije bilo zanimljivo. Nekada sam morao da se sklanjam od gužve i ljudi, svih onih koji me gnjave i dave a sada sam sam bez prestanka.

Mama je stalno na poslu, a i kad nije nešto radi ili spava. Za mene ima sve manje vremena, pa i kad se namoli da me pomazi to traje i suviše kratko. Trudim se da svaki trenutak njene pažnje iskoristim maksimalno, ali čini mi se da joj nisam vise  “zanimljiv” kao nekada. Da li su uzrok problemi i rasulo u kome se trenutno nalazi, ne znam, ali se iskreno nadam da će se sve u što kraćem roku srediti i vratiti u normalu.

Maca o kojoj sam vam mjaukao ostala je u istom stanu u kojem je i bila. Skoro mesec dana, ako ne i više, nisam je video niti bilo sta čuo o njoj, a da li ću ikada, ne znam, ali nadam se. U zgradi kojoj sam sada nema maca, bar ih ja jos nisam video. I da ih ima ipak tvrdim da je moja maca bila jedinstvena i neku poput nje više nikada neću naći.

Nadam se da moj život neće biti uzalud protraćen i da ce bilo kakvi rezultati ostati i posle mene,  da će me ljudi i mace pamtiti bar po nečemu, jer u suprotnom moj život bio bi uzaludan.