Život svih nas nekad je splet neočekivanih događaja. Taman kad pomisliš da je napokon sve u redu i da se više ništa loše ne može dogoditi, jer šta još ostaje posle svega što si preživeo, evo novih situacija. Dok ti je dobro i to svi oko tebe vide, prijatelja je puno, svi te vole i ” cene “, uz tebe su i koriste te maksimalno sve dok ne daj Bože tebi ne iskrsne neki problem.
E tada nema više nikoga. Ovo što ” moja mama ” i ja trenutno preživljavamo ne može se u nekim momemntima ni nazvati problem, već bih pre reko ” rešenje problema “. Problem sam imao ja ali nepune tri godine, a ona deset godina nije ni bila svesna da problem postoji. I kada bi shvatila da nešto ili mnogo toga nije u redu, ona bi odmah krenula da problem rešava ali nikad nije gledala koren istog. Kad korov raste treba ga isčupati iz korena, da nikad više ne nikne. Džaba ga ti pokosiš ili jos gore zalijes, korov je korov i iz njegovog korena nikad neće nići ljubičice.
Moja ” mama ” je nekada bila jaka osoba, i kažu da se ničega nikada nije plašila, ne rešiv problem za nju nije postojao, prepreka takodje. U vremenu kad sam ja ušao u njen život nisam moga da verujem da su ostali pričali o istoj osobi. Ona je stalno plakala, bila depresivna i prezasicena života koji živi. Ne znam iz kog razloga ali budućnost nije postojala za nju, već samo tmurna sadašnjost i priželjkivanje “sudnjeg dana”. Jako me je bolelo da je gledam takvu iz dana u dan kako tone i ubija sebe. Rešio sam preuzmem stvar u svoje šape. Pričao sam joj o prirodi, koju doduše jako slabo pamtim, o ljubavi moje mace i mene i pokušavao da joj objasnim da ljubav iskrena ipak postoji. Da ona ne predstavlja reč već večnost. Uprkos mojim pričama, ona je terala po svome, sve dok jednog dana nije shvatila da je tamo iza zatvorenih vrata svet, da ljudi rade, žive, vole se i uživaju u životu. Rekao sam joj i da ne dozvoli da život prodje pored nje već da ona juri njime, jer ona je vlasnik svoga života, a ne gopodari život njome.
Dani su odmicali i ona je polako shvatala o čemu ja mjaučem svo ovo vreme. Rešila je da se promeni, počne da živi i život gleda svojim a ne tuđim očima. Shvatila je ko su joj prijatelji a koje nije vredno prvim početnim slovom tako nazvati. Ljude u koje se najmanje nadala da će joj pomoći, izašli su joj u susret. Problem je počeo da se razvija kada je na tren pomislila da ” lepa reč i gvozdena vrata otvara ” i da ljudi poseduju dobrotu duboko u sebi. Kada se ponovo opekla krenula je onom ” ko tebe kamenom, ti njega ciglom “, jer u svetu u kome živiš samo tako možeš da opstaneš. Ljude više ne deli da dobre i one malo manje dobre već na poštene i lopove, iskrene i lažne, pametne i glupe, uzvišene i gnjide… Kad shvatiš šta te okružuje, za svaku kategoriju nadješ rečnik i imaš stav.
Moja ” mama ” počela je da se vraća u život. Ostaje joj još da baci ” pocepane cipele “, ” iscepane krpe ” i jos ponešto, ali bitno je da je svesna da pocepanu krpu mozeš krpiti koliko puta hoćeš, kad je krpa trula ona puca na drugim mestima a nikada ne na istom, ali uvek pukne.
Poruka moje mame svima koji se boje života i žive u strahu: ” Osveta je jelo, koje se servira hladno!”
Nije me bilo izvesno vreme, ali jedno je sigurno, moj blog mi je jako nedostajao. U svom mačećem životu svašta sam doživeo, a u zadnjih par nedelja, dosadno mi nije bilo ni malo. Već sam pisao o svojim problemima oko preseljenja i sličnih stvari, i pretnje su se ostvarile a stvari još više iskomplikovale. Na trenutak sam pomislio da za mene nece biti mesta ni u starom ni novom domu. ” Mama ” se ipak pobrinula da za mene uvek bude mesta kao i do sada.
