Kad god bi se otvorila vrata tog frižidera, ja sam morao nekako bar malo da zavirim. On je pun bio neke ukusne hrane, koju su oni verovatno stavljali tamo samo da bi je sakrili od mene. Mislim čemu drugom bi ta naprava uopšte služila. Čim bi se vrata otvorila, ja bih na sekund pomolio njuškicu unutra i pokušao šapom da dohvatim nešto ukusno, poput šunke salame. Svaki put je bilo bez uspeha. Vrata bi se brzo zatvorila i ja bih ostao neomašćenih brkova. Ipak jednog dana…
Svi su seli da ručaju. Ja sam skakutao oko njih, ali oni nisu obraćali pažnju na mene. Sa stola se širio predivan miris. Skakao sam pokušavajuci da i ja malo omastim brk, ali ništa. To nešto jako ukusno, izvadili su iz frižidera. ” Tata ” je ” mami ” zatražio majonez da mu donese. Onako nervozna što non stop ustaje sa stola kad sedne da jede, ustala je, otvolila vrata, uzela majonez a da bukvalno nije ni pogledala u njega. Ja sam iskoristio trenutak i uskočio. Vrata su se zatvorila i ja sam ostao unutra. U početku pomislih kako je to super, sad ću se najesti do mile volje. Vrlo brzo postajalo mi je hladno, a i svetla je nestala. Ostao sam u potpunom mraku i počeo da drhtim od hladnoće. Grebao sam po vratima, mjaukao, ali moj glas se sve slabije i slabije čuo. Hladnoća je obuzimala moje telo, a meni su svakakve crne misli lutale glavom. Više nisam mogao ni da ih dozovem. Da li sam se onesvestio ne znam. Pao sam i jako udario od vrata frižidera. Čim je moja “mama” čula buku, dotrčala je. Otvorila je vrata i videla me. Brkovi su mi bili puni hladnih kapljica, a ja sam drhtao od hladnoće. Prvo su se svi uplasili a zatim počeli da se smeju.
Školu sam naučio. Nikada se neću gurati tamo gde mi nije mesto. Posledice su bile neizbežne. Narednih par dana kijao sam i bilo mi je jako loše.” Mama” me je pokrivala, stavljala vitamine u hranu, kuvala čaj od nane, koji ja izuzetno volim da pijem.Vrlo brzo vrato mi se apetit, ojačao sam i ponovo bio onaj stari Cicko.
Kako sam rastao, od mene su počele da se očekuju još neke stvari, a ne samo da dan provodim spavajući. Mahom su sve mačke bile od neke koristi, bar neke. Od mene je ponekad više bilo štete. Počeo sam da cepam fotelje, kopam po zemlji od sobnog cveca, tu i tamo čak bi se i negde upiškio. Ne znam šta se tada dešavalo sa mnom. Meni je sve to bilo normalno. Počelo je čak da me čudi to što do sada niko nije nalazio zamerke za sve što radim, a sada su me grdili neprestano. Ne znam šta u to vreme nije bilo uredu sa mnom. Mozda sam ušao u naš mačeći pubertet, što i nije tako nemoguće. Stalno su mi pričali da su mačke jako dobri lovci. One love miševe, zmije, ptice… Pa šta ja da lovim u stanu. Da sam na selu i medju rodjacima, lako bih se snašao, a i oni bi mi pomogli da naučim sve ono što ne znam.
Počeo sa da razmišljam kako da se promenim. Ne želim da u meni vide nekog lenjog i nesposobnog mačora, jer ja to nisam. Ja sam ipak neki lav u horoskopu, tako kažu. Smišljao sam odakle da krenem. Najednom jedna mušica je pocela strašno da me nervira i ide na živce. Taman kad bih se skoncetrisao na nešto, ona bi mi se motala oko glave. Pa da! Sinula mi je ideja. Sad ću oprobati svoje sposobnosti. Sve do sada nisam imao prilike za to. Skočio sam u vis koliko sam mogao u nadi da ću je uhvatiti. Nije mi baš pošlo za šapom. Pokušao sam još par puta ali na drugi način. Skočim, zamahnem šapom, udarim je i gotova je. Ni od ovog plana nije bilo ništa. Dobio sam samo par modrica od pada. Reših da popijem malo vode i ponovo osmislim neki plan
Legao sam na patos. Glavu sam spustio na šape i pretvarao se da dremam. Oprezno sam vrebao dosadnu mušicu, praveći se da je ne primećujem. Pitao sam se kad će joj dosaditi da mi zvrnda oko glave. Bio sam uporan i jako strpljiv. Jednog momenta, stala je na zavesu. Prikrao sam joj se, naglo skočio, udario je šapom i ona je pala. Par puta sam je udario nebih li se uverio da sam je ulovio, a zatim je u slast pojeo. Ali kako sad da se pohvalim svima.
Okrenuo sam se i tužno pogledao prema vratima. Na vratima je bila moja “mama” koja se smeškala. Sve vreme je bila tu i posmatrala me šta radim. Pohvalila me je i rekla da trudom i verom u sebe mogu naučiti sve.
Bio je to moj prvi lov. Nije baš nešto, ali meni je značio mnogo.
Da li su nagle promene vremena uzroci našeg lošeg raspoloženja, ne znam, ali da se ponekad osećamo uništeti i da nam neke stvari izgledaju gore nego što one same jesu, to znam. Uz izvinjenje moje ” mame ” i mene lično, evo još samo jedne tužne pesme. Obećavamo, da se vrlo brzo vraćamo smešnim dogadjajima koji su obeležili moje odrastanje.
Mi životinje, a posebno mačke, jako smo osećajna bića. Pogadjaju nas stvari koje se tiču nas samih, ali još više nas pogadja ono što se dešava našim najdražima. Dan sam proveo vrlo lepo. Više od polovine dana, bio sam sam. Tišinu i mir, posle dužeg vremena, iskoristio sam za čistu relaksaciju. Uživao sam u tišini koja me okružuje, i maksimalno koristio svaki njen trenutk. Povremeno bih posetio činijicu uvek punu hrane koju jako volim.
Došlo je i vreme kad se ukućani polako vraćaju sa posla a neki iz škole … Došla je i moja ” mama “. Počeo sam da joj se umiljavam, mjaučem, kao i svakog popodneva. Pomilovala me je, zamenila mi vodu i dodala svežu hranu. Ipak primetio sam da je nekako tužna. Kako je dan odmicao i veče padalo, bivala je sve tužnija. Ponovo sam skočio u njeno krilo, poljubio je kao i svakog dana ali ona me je pomazila samo reda radi. Nešto se dešavalo sa njom. Ne znam u čemu je zaista problem, ali po njenim suznim očima i tužnom pogledu, primetio sam da nešto nije u redu. Neko vreme slušala je muziku koju najviše voli i istovremeno zamišljena gledala u neku nedefinisanu tačku. Njene usne počele su da drhte i suze samo što nisu potekle niz njene obraze. Ipak kako to biva vremenom, kad se neko već prilično navikne na tugu, kao ona, takve stvari se daju iskontrolisati. Ustala je, umila se i rekla : ” Dobro sam ja, biću super vrlo brzo.” Koliko sam samo puta već čuo takve reči iz njenih usta, ali ja nisam bio kao i svi ostali. Znao sam da nije u redu i neće biti u redu, bar ne ove noći dok ta čudna tuga ne napusti njeno srce bar na kratko.
Sa ljubavlju mojoj ” mami “ evo pesme koju znam da jako voli .
Kao što već svi znate, moje poreklo je nepoznato. Nadjen sam na ulici i odveden u kuću gde me vole. Njima nikada nije bilo bitno moje poreklo. U celoj priči bio sam bitan samo ja. Od jednog jadnog mačora, moja ” mama ” napravila je princa. Ne mogu reći da mi sve to nije prijalo. Ipak jednog dana, počela je da čita o poreklu mačaka i traži rasu najsličniju meni, ne bi li mi pridodala još neki epitet. Vrlo brzo to se i desilo.
Na jednoj stranici interneta, pisalo je nešto o “Bombaj” mačkama. Ukratko, te mačke nastale su ukrštanjem crnog pantera i jako razmažene braon mačke. Suština svega, bila je dobiti mačku koja će biti jako intaligentna, savršen lovac, a ujedno i jako velika maza kao i verni prijatelj svog gazde. Mačke bi imale dugu, crnu, sjajnu dlaku i izraženo žute oci. Kad nekoga voliš, ti od njega praviš savršenstvo. Tako je bilo i sa mnom. Moja ” mama ” proglasila me je rasnom mačkom i tu priče vise nije bilo. Tekst dalje nije ni čitala. Na dnu teksta mogla su se postaviti pitanja, pa je tako ona uputila pitanje slično ovome :” Da li ” bomboj ” mačke žive u Srbiji? ”
Ubrzo je dobila povratnu informaciju da nije tako česta pojava, ali da ih ipak ima. Sa druge strane monitora upućeno joj je i pitanje, da li ona ima mačku za koju misli da je plemenitog porekla. Dugo je stajala nad tastaturom i razmišljala da li da odgovori ili ne. Jako je želela da dokaže da sam ja iznad svih i da vredim daleko više i od pojedinih ljudi, zatim se uplašila. Šta ako se dokaže suprotno? Šta ako sam ja ipak najobičnija domaća mačka? Šta ako ismeju i mene i nju? Rešila je da zaboravi bilo kakvo dokazivanje svetu i ljudima koji ustvari ništa ne predstavljaju ni meni ni njoj. Kome se ustvari treba dokazivati, i kome je sem njoj stalo da ja budem poseban? Bio ja poseban ili ne, njoj ću uvek biti savršen, a onima koji me ne vole biću ono najgore kao i sada.
Ja pored moje “mame” imam sve! Nikada u ničemu nisam oskudevao, i nisam žalio što sam je upoznao. Da sam ta rasna mačka, možda ne bi ni živeo u ovoj zemlji i ko zna šta bi bilo sa mnom. Jako mi prija kad me diže u visine i svima se hvali sa mnom. Vrlo često razmišljam da li sam ili nisam… Odgovor ne znam i kad bolje razmislim i ne želim da znam. Sve što mi je potrebno je njena ljubav, razumevanje i iskrenost. I onako … uvek će se naći neko ko će pokušati da me ponizi ma kakav ja bio.
Da li pripadam tom svetu ili ne, prepuštam vama da procenite po slici.
Kao što već svi znate, moje poreklo je nepoznato. Nadjen sam na ulici i odveden u kuću gde me vole. Njima nikada nije bilo bitno moje poreklo. U celoj priči bio sam bitan samo ja. Od jednog jadnog mačora, moja ” mama ” napravila je princa. Ne mogu reći da mi sve to nije prijalo. Ipak jednog dana, počela je da čita o poreklu mačaka i traži rasu najsličniju meni, ne bi li mi pridodala još neki epitet. Vrlo brzo to se i desilo.
