Kao i svaka mačka sam od malih nogu bio nestašan. Voleo sam svuda da zavirim i sve da probam, a najviše ono sto su mi uvek branili. Šapu na srce, nikada mi nisu rekli zašto to i to ne smem već samo da to nije u redu. Nekada su i previše bili odsutni, zauzeti ili neraspoloženi za igru samnom. Više puta pomislio sam da me ne vole više, i da im smetam. Kasnije sam saznao da jako grešim, i da moja “mama” mene nikada neće prestti da voli i svakog slobodnog trenutka misli na mene. Tad sam bio jako mali i svaka njena reakcija mi se činila kao teška uvreda, ili manjak ljubavi. Igrala bi se samnom satima i sve bi bilo u redu a onda bi mi iz čista mira rekla: “Cicko, jako je kasno i vreme je za spavanje!”  Zašto za spavanje! Zar ona mene u nekim momentima više voli a u nekim manje? Da li se sve to meni čini ili sam je nečim uvredio?
Jednog popodneva, ostao sam sam. Spavao sam, nebih li mogao kasnije da se igram sa njom, zavirio u svako ćoše po ko zna koji put. I to mi je dosadilo. Od svih njih ni traga ni glasa. Da li sam ja gladan, usamnjen i tužan – koga je briga. Šetao sam tako po kući, kad čuh neki šum u hodniku. Pomislih, “oni su!” Medjutim opet zavlada tišina. Izvesno vreme stajao sam kraj vrata, ali nista. Ipak iz hodnika su se čuli šumovi, svetla nije bilo ali neko je bio sa druge strane vrata. Tiho sam se oglasio i čuo isti odziv sa druge strane. Kako sam bio iznenadjen. Pa toje bila mačka! Još jedna usamnjena duša tražila je društvo te večeri. Da li da otpočnem razgovor ili ne? Da li da joj verujem i otvorim svoju dušu ili sve prihvatima sa rezervom? Možda se to ipak neko samo šali sa mnom. Posle kraceg razmisljanja, resih da se opustim pa šta bude biće. Moja maca i ja dugo smo pričali, i razmenjivali mišljenja, ali kako je postajalo kasno ona je morala da se vraća svojoj kući ma gde ona bila. O tome mi nikada nije pričala ali mi je obećala da će se vraćati svakog dana. Željno sam isčekivao svaki sutrasnji dan i razgovor sa njom. Bila je tako nežna u puna razumevanja. Jedna napaćena maca, voljena pa odbačena, ako se to može nazvati ljubavlju. Dane smo provodili razgovarajuci a da se nismo mogli ni videti. Vrata su uvek bila zaključana, a njoj je bilo neizvodljivo da stigne do mog prozora. Ipak bez obzira na sve, ja sam bio srećan, i stalno razmišljao kada cu je upoznati, kako izgleda i da li ću joj se ja svideti. Vemenom sam prestao da sumnjam i počeo da verujem u sebe i sreću koja mi se dogodila. Sve dok jednog dana…
“Mama” je trebala da dodje jako kasno kuci i ja sam pozvao moju macu. Neko kratko vreme pričali smo, kad su se najdenom čuli koraci hodnikom sve jači i sve blizi vratima. Moja maca bila je uplasena kao i ja. Pokusao sam da je dozovem i kazem da se ne plaši ali ona kad je ugledala “mamu” jako se uplašila. Pobegla je niz stepenice i nikada se više nije vratila. Kada su se vrata otvorila, ugledao sam je na trenutak i poželeo da taj trenutak traje večno. Tužno sam gledao za njom dok je odlazila i moje žute oci napunile su se suzama. Mama me je uzela u naručje i u sali rekla: “Pa gde pobeže ona lepa maca? Ti si mi se zaljubio?”

Njoj je to sve bila šala ali ja sam to jako teško podneo. Danima sam mislio na nju i maštao o trenutku kada ce se ponovo vratiti, gde god bila. Taj trenutak još se nije dogodio, ali ja je i dalje čekam pored vrata skoro svako veče. Kad god jedem moje slasne konzerve razmišljam da li je ona jela, kad legnem u svoju korpu i umotam se u svoje ćebence, na pameti mi je da li je njoj hladno… Dosta vremena je prošlo, ali ja nisam izgubio nadu. Život je nepredvidiv i nikad ne znamo šta nam novo jutro nosi. Nadam se samo da je dobro i da je srećna gde god bila.

Moji ukućani često su negde odlazili i vraćali se svakog dana. Ja bih ih čekao u kući strpljivo iz dana u dan.

Svanulo je još jedno predivno sunčano jutro. Svi su ustali ranije i bili jako dobro raspolozeni. Krače vreme pričali su nešto a ubrzo zatim počeli užurbano da se spremaju. “Gde će sad?”, pomislih, pa zar danas nije jedan od neradnih dana ili ću i ovaj dan provesti sam u kući, bas nisu fer! Ovoga puta, prevario sam se. Dok sam ja trčkao zajedno sa decom koja su pakovala svoje torbice, primetih da je “mama” uzela nesto nalik kanapu. “Sta li ce joj sad pa to?”, ali ona ubrzo zatim uze i mene. Bio je to povodac za “gospodske” macke kakav sam bio ja, bez lažne skrompnosti. U mom domu vrlo brzo je počelo da se ceni moje “mišljenje” i analizira šta ja volim a šta ne. Jednog trenutka sam se uplašio da me nameštanje tog povodca ne zaboli, ali “mama” je to jako nežno uradila kao i sve do sada. Umotala me je u ćebence i ponela sa sobom.
Sam susret sa spoljašnjim svetom delovao je jako zastrašujuce za mene. Vec sam malo porastao i primetio da se u meni bude razni strahovi, od odbacivanja, nedostatka potrebne ljubavi, ili u ovom slucaju ponovni susret sa svetom u kome sam jedva preživeo. Gurnuo sam svoju njuškicu u toplo ćebence i šapicama prekrio oči misleći da ce mi to nesto pomoći. Sišli smo niz stepenice i ušli u auto. Svi su se smejali, slušali muziku, a ja sam i dalje bio uplašen misleći da će me odvesti negde i ostaviti. Kako sam se prevario. Mi smo svi u stvari isli na izlet posvećen meni lično. Oko guše su mi stavili  zelenu ogrlicu nebih li uspeo da se spasim od buva u prirodi i iste ne unesem ponovo u kuću.  Samo putovanje je vrlo brzo postalo i meni samom zanimljivo. Skakao sam sa sedišta na sedište i pravio svakakve gluposti. Jednog trena “tata” je zakočio i ja sam poleteo. Sva sreća moja draga “mama” odmah je pritekla u pomoć, čak ga je i jako igrdila zbog svoje nemarnosti.
Stigli smo u banju. Uzeli su me u ruke i odneli do neke travice u blizini česme. Gledao sam zelenu travicu neznajuci zašto bih ja sad morao tu nesto da se šetam i u pocetku se opirao, ali na samom kraju reših da popustim. Spustili su me, trava je bila hladna i vlažna, a sem toga golicala me. Pored mene proleteo je leptirić i ja sam počeo da se igram sa njim. Dok sam trčao tamo-amo, udaljio sam se od travice i upao u neko blato. Pa vi neznate kakav je to osecaj! Šape su mi bile blatnjave, po meni neka čudna paučina a oko mene uvenulo mokro lišće. Pokušao sam da se oližem, ali bezuspešno, samo sam se još više upetljao i umazao. Kakva tuga… Oko mene svi su se smejali. Jako lepo od nih, kako sam se ja osećao to samo ja znam, i ja nisam kriv što sam navikao na mekan i topao tepih, tako su me sami naučili a sad mi se podsmevaju. Postao sam jako ljut i to im dao do znanja. Sem toga bio sam jako mali a trava visoka, Sta da sam se izgubio? Da li je neko i pomislio na to? Rešio sam da je ovaj izlet završen, bar sto se mene lično tiče. Umili su me i vratili u kola. Deca su jela sendvice a ja sam dobio parče sočne piletine koju mi je “mama” ponela, ali nisam hteo da jedem. Želeo sam da vide koliko sam ljut i shvate da meni takvi izleti više ne trebaju.
Pošli smo kući a ja nisam ni jednom mjauknuo. Nisam se čak ni igrao. Kući smo stigli jako brzo, a ja sam shvatio da nema lepseg mesta od mog toplog doma. Izleti u budućnosti DA ali bez preterivanja. Ipak višće volim da svet posmatram sa svog prozora i toplog radijatora.

I mi macke se zaljubljujemo i volimo. Evo postavicu per lepih ljubavnih melodiju u nadi da ce ih izabranica mog srca sa cetvrtog sprata barem cuti. Ujedno svima zelimd a cestitam dan zaljubljenih.

Celog dana se razmišljam da li je pametno da se ja kao jedna od ozloglašenih “crnih mačaka” oglasim na današnji dan. Ipak mislim da je potrebno da kažem nešto u svoju odbranu kao i u odbranu cele moje familije i dalekih rodjaka. ¨Ne znam zašto se pojedini ljudi nas plaše? Još kao mali dok sam lutao prostranim ulicama, primetio sam da ljudi idu užurbanim korakom. Par puta uplašio sam se da me ne zgaze, medjutim čim bi me ugledali, vrlo brzo bi zastali i vraćali se unazad. Bio sam sav zbunjen i mislio da sa mnom nešto nije u redu, medjutim kada sam shvatio da to rade i sa mojim starijim drugarima, video sam da tu ima nečega? Ali čega?

Danas je taj čuveni petak trinaesti i šta sad sa njim?! Pitao sam moju “mamu” da mi to malo bolje objasni i kaže kakve veze ja i moji prijatelji imamo sa tim. Po njenim rečima, nas smatraju zlom, povezuju nas sa raznoraznim vešticama, nesrećama koje se dešavaju. Kad nas neko vidi, kaže “mama” vraća se tri koraka unazad da ga ne bi zadesila nesreća. Koja nesreća? Nesreća će mu se desiti sto hoda unazad i ne gleda kuda ide! Može vrat da polomi. Pojedini ljudi zaista su čudni, bar sa mog mačijeg aspekta. Ali ovo nije sve, tragedija tek počinje jer kažu da mi donosimo nesreću, u nekim zemljama nas i ubijaju! Zaista posle njenih ispričanih priča, nisam mogao da verujem svojim ušima.

Cela istina leži u tome, da smo mi mačke koje imaju najbolji vid noću pa smo samim tim i najbolji lovci. Imamo dobar njuh i naša boja stapa se sa bojom noći, jako smo gipki i skačemo sa velikih visina i sve nam je to podarila majka priroda. U čemu smo onda loši? Mi smo mačke kao i sve ostale, i ljudi ne budite rasisti, da li sam ja beo, žut, šaren, ili crn, to je potpuno nebitno. Volim lepu hranu, uživam da se mazim i naviše od svega volim svoje ukućane kojima nikad ne bih naškodio. Moja “mama” je više puta rekla da nije bila srećnija nego onog dana kada me je povela sa sobom. A sem toga, ja spavam sa njom u krevetu i ne beži od mene, zasmejavam je kad god vidim da je tužna, a kad je slobodna igramo se i žmurke.

Nadam se da sam vam bar malo objasnio koliko smo mi verni ljubimci i zaista dobri. U slučaju da mi ne verujete, pa ne znam, idite i pet koraka unazad, ali znajte mi i jako dobro pamtimo ko je kakav prema nama! Pa sad, dobo se dobrim vraća, a loše lošim zar ne? Prepuštam vas da sami procenite i preispitate svoju sopstvenu savest.

Voli vas sve vaš Cicko i moli vas da ne verujete bas svemu što čujete, sve prihvatajte sa rezervom dok se sami ne uverite. A ako nekad naletite na nekog od nas, nemojte bezati već nas pomazite ili nahranite u slučaju da imate čime, i sigurno će te steći jednog iskrenog prijatelj koji će vam biti zahvalan do kraja svog zivota.

Posle četrdesetak dana postojanja prvog borskog pet bloga Cikov blog- prvi PHP mačor u ovom delu Evrope je dospeo i do Blogorole gde je uvršten je medju najbolje posećene i najbolje ocenjene blogove. sasvim pristojan rezultat za početak.

Hvaka Gregoru i Katji od Cicka i ostalih kućnih ljubimaca iz Bora.

Video sam veliku nervozu danas u kući, nisam shvatao o čemu se radi ali kada sam video moju mamu da plače i drhti, shvatio sam da se nešto jako loše dešava. Deda je po nagovoru babe o kojoj sam pisao da me voli po potrebi, naredio svima nama da izadjemo iz njegovog stana. Moja mama ima stan, nisam shvatao u čemu je problem sve dok me nije uzela u ruke i plačući me ljubila. Rekla mi je da je situacija jako teška i da ne zna gde će samnom.

Ako niste znali da mačke mogu da plaču sad znate, plakao sam i ja, kao i najmlađi ukućani. Šta će biti sa mnom sada? Hoću li se smrznuti napolju, šta ću jesti, hoće li me divlji kučići rastrgnuti? Mnogo je pitanja a ja ni na jedan nemam odgovor. Znam samo da se od nje ne smem razdvojiti. Ja sam joj pravi prijatelj, uvek deli sve sa mnom, spavam na njenom jastuku … ne smem je ostaviti, presvisnuce od tuge. Da znam da će njima biti bolje bez mene, otišao bih sam, ne bi me ni primetili pa  neka bude šta biti mora. Ne znam zašto nas ta žena mrzi toliko. Za mene i da razumem ali zasto nju kažnjava kad zna da ne može bez mene i da kad je bila jako bolesna tražila je spas u meni a ja sam uvek bio tu za nju. Kad god vikne na moju mamu, ja je jako ugrizem ali ovoga puta je preterala, jedino da joj skočim na glavu ne bi li shvatila. Sve u svemu volim moju mamu kao i ona mene, ako me povede obecavam bicu miran i nacicu sebi neko cose nece me ni primećivati, a ako joj i to zabrane patiće ona, patiću i ja do poslednjeg trzaja svog mačijeg zivota.

“Mama, drži se, volim te i to nam niko ne može oduzeti gde god mi sutra bili!”

6a53e5f520ff996b197b7abf51664266