U kući su svi nešto stalno radili a i kad ne bi, bili su van nje. Neki na poslu,drugi u školi a pojedini u obdaništu, samo sam ja stalno bio prisutan. Većinu vremena bih prespavao, resto bih se igrao bilo čime, uvek bi deca ostavila po nešto i za mene. Bez obzira na sve to ponekad sam se osećao jako usamnjen. Ostavljali su oni meni sve što mi je bilo potrebno: hranu, vodu, ćebence… ipak ja sam bio sam i nista nije bilo kao kad bi oni bili pored mene. Par puta sam čak i pomislio da ih zamolim da mi nabave neko drušvo,ali vrlo brzo sam shvatio da to i nije tako pametno. Pored loma koji bi stalno pravili, postajala je opasnost i da drugog ukucana zavole više od mene.
Leto je prošlo i postajalo je jako hladno. Imao sam ćebence i ono je bilo jako toplo, ali kad bi slučajno palo ne bi imao ko da me pokrije. Otkrio sam novi izvor toplote. Radijator u kuhinji je bio jako topao i baš mi je prijalo da svoje slobodno vreme provodim tamo, a i pogled je bio izvanredan. Ulica a i stanovi iz komšiluka super su se videli. Doduše nista zanimljivo se tamo nije dešavalo, sve do jednog dana kada… ležao sam i hvatao me je prvi san. Najednom učini mi se da sam na trenutak ugledao nešto slicno sebi. Da li je to preko puta bila lepa maca ili sam ja to sanjao? Podigoh glavu jos jednom nebih li potvrdio ili demantovao svoju konstataciju ali nije bilo nikoga. Sigurno sam sanjao! Preklopih šape i legoh na njih spremajuci se da utonem u dubok san. Ne znam zašto ali nešto mi nije dalo mira. Podigoh glavu i nastavih da gledam u prozor preko puta mene. Već sam izgubio svaku nadu da ona zaista postoji kad eto je! Znao sam da sve nije bio samo san! Znao sam da ima još neke usamnjene duše koja očajnicki traži društvo. Na komšiskom prozoru stajala je predivna maca. Bila je nešto svetlije dlake nego moje, zelenih očiju i sa belom portiklicom oko vrata. Bila je tako lepa. Svoj mačiji pogled  nisam nikako mogao da spustim sa nje. Ona je stajala na svom radijatoru i posmatrala svet sa “visine”. Par puta pokušavao sam da joj mahnem repom, podignem šapu ali ništa. U početku sam mislio da me nije videla, medjutim kako je vreme odmicalo shvati sam da je nemoguće da me nije primetila. Pravila se važna i ignorisala me. To me nije obeshrabrilo. Iz dana u dan u odredjeno vreme čekao sam na svom radijatoru nebih li je video. I ona je dolazila redovno. U jednom momentu mahnu repom u vidu pozdrava… i tako poče nasa priča. Ukućanima ništa nisam pričao, ali vrlo brzo se sve saznalo. Poglede i nemo mjaukanje razmenjivali smo svaki dan, ali ništa više od toga nije bilo moguće. Bila je tako blizu a u istom momentu i tako daleko.

Naša ljubav jačala je iz dana u dan ali ništa drugo nije bilo moguće. Ja sam se u početku nadao ne znajući da se moja “mama” i njena “mama” poznaju. Kad su saznale šta se dešava medju nama njena “mama” rekla je mojoj da je ona još mala i da nije za mene. Moja “mama”  jako je branila moj stav, da sam i ja jako mlad. Ipak ja sam imao godinu i po a ona skoro godinu. U početku su mi smetale njihove rasprave ali vremenom sam shvatio da su se njih dve samo šalile, na moju i njenu srecu…

Današnji dan mi je protekao zaista lepo. Posle kraćeg perioda mog neraspoloženja i nezadovoljstva, danas sam zaista bio srećan. Imao sam i razloga. Noć sam proveo mirno u toplom krevetu, pod toplim jorganom sanjajući jednu prelepu cica macu. Doduše usledilo je razočarenje kad sam shvatio da je sve bio san, ali ne predajem se tako lako, još sam ja jako mlad. Još se nisam ni olizao kad dočeka me par parčeta moje omiljene salame. Čuo sam priče da su one pune aditiva i da ih trebam izbegavati ali šta sad povremeno mi neće valjda škoditi. Popih malo vode i reših da sednem malo na topao radijator, odmorim se. Baš sam razmišljao kako mi nedostaju “baba” i “deda”. Nisam ih video par dana. Zaista ne znam šta je sa tim ljudima, nekada ne izlaze iz ove kuće a nekad ih nema danima.
Odjedamput neko pokuca na vrata. Podigao sam uši nebih li osetio ko ide, počeo da njuškam…jeste bili su oni. Čim su se vrata otvorila počeo sam da skakućem oko njih, njuškam po njihovim torbama i mazim se. Iskreno  “dedu” volim mnogo više od “babe” ali ovo neka ostane medju nama. Sad cu vam reći i zašto. On čim me vidi da mi da jedem, igra se satima samnom, pa i ako ga ogrebem ne ljuti se, a “baba” ona je čudo… čas me voli, čas me samo grdi. Zamislite vi to! Ja kod moje “mame” mogu da sedim u kuhinji sve dok je ona tamo, smem i na stolicu, smem sve dok ne diram nešto sa stola. Mogu čak i da je gledam dok pere sudove, a ova mi ne da ni da udjem u kuhinju. Ovamo me kao voli a ovamo me tera. Jednom sam se razigrao sa njom i slučajno u igri je ogrebao a ona je napravila toliko buke oko toga,  a ja zaista nisam hteo. Toliko je bila ljuta da je čak mojoj “mami” rekla da joj ja ovakav u kući ne trebam. Zamislite, njoj sve već učinjeno nije bilo dovoljno pa me je još nazvala “zverkom”. Ja zverka, ja sam jedno umiljato mače. Od tad se više ne igram sa njom, sem ponekad kad je se baš uželim. Nekad mi čak i nedostaje to njeno gundjanje.

Ceo dan proveo sam u igri sa mojim “dedom”, mazio me, pricao pa sam se cak i uspavao u njegovom krilu. Onda je dosla i moja najdraza “mamica”. Cim se malo odmorila uzela me je u ruke i igrala se sa mnom, a onda me je pozvala da mi pokaze nesto. Pretpostavio sam sta je u pitanju. Da bio sam u pravu. Kupila mi je moje konzervice hrane i to sve one probrane koje najvise volim da jedem… ali to nije bilo sve. Kupila mi je i moju najomiljeniju kesicu hrane wiskas sa zecetinom u sosu i zeleu. Kako to volim,mmmmmm!

Posle ovako lepog ručka prespavao sam celo popodne. Počeh kao da se budim u neko vreme kad čujem neku muziku. Pa da radio “Mish” svira i tamo čujem pozdrave za mene. Čak su me i pohvalili, kako je to divno kad imaš prijatelje i medju ljudima. Slavili su i rodjendan nekog Miffa za koga sam čuo ali ga jos nisam upoznao. Čujem da je kuvar, pa reko jedno cevapče i postaćemo prijatelji. Doduše niko mi do sad nije rekao da li on voli mačke ili ne,ali bez obzira na to, pošto ja nemam predrasuda srećan mu rodjendan i od mene.

Taman sam se bio navikao na sve što me okružuje i pomislio da mi se više ništa loše ne može dogoditi, ali život je pun iznenađenja. Posle lepo provedenog popodneva rešio sam da malo prošetam po kuci i obiđem i ostale prostorije. Ušao sam u sobu gde su bila deca. Hteo sam da se malo poigram i ja sa njima jer glasovi koji su se širili iz te sobe bili su jako veseli. To je bila velika greška od samog početka ali ja sam to kasno shvatio.

U početku nisu ni obraćali pažnju na mene. Oni su se igrali a ja sam ih posmatrao iz prikrajka. Prvo mi je prišla mala devojčica i uzela me u svoje naručje. Sve je delovalo tako bezopasno. Malo me je gnjavila ali podnošljivo. Onda je naišao dečak znatno veći od nje. Nisam razumeo svaku reč njihovog razgovora, još sam se teško prilagodjavao njihovom rečniku, ali sam shvatio da je nastala svađa. Počeli su da se otimaju oko mene. Ona me je čvrsto držala u rukama misleći da mi to prija, a on je pokušavao da mi pomogne ne bi li ona prestala da me gnjavi. U jednom momentu nisam više znao kako da im pobegnem. Počeo sam da se izvlačim iz gužve ali bezuspešno. Iz straha ugrizao sam dečaka, on je jako zamahnuo rukom i u jednom trenutku bio sam u vazduhu. Počeo sam da padam i ubrzo sam udario od nešto  tvrdo i pao na patos.

Istog momenta osetio sam veliku bol koja je počinjala od moje noge i oduzimala celo moje telo. Zamjukao sam od bola koliko god sam jače mogao. Bio je to moj kraj definitivno. Koliko god sam pokušavao da se pomerim bilo je bezuspešno. Moja “mama” brzo je dotrčala, i kad me je videla kako bespomoćan lezim na patosu nasla se u čudu. Postala je jako nervozna i počela da viče na sve oko sebe i da plače. Lagano me je uzela u ruke i privila uz sebe. Njene suze padale su svuda po meni dok sam ja cijukao od bola. Bila je izbezumnjena. Počela je da zove redom sve veterinarske stanice i sve ljude za koje je mislila da mi mogu pomoci, ali bez uspeha. Ne obraćajući pažnju šta su ukucani pričali ona je usred noći uzela ćebence, umotala me i počela da luta ulicama sva rastrgnuta od bola. Ljudi su je gledali i pitali se šta joj je ali njoj to nije bilo bitno. Bitan sam bio samo ja. Jednog momenta nisam mogao da shvatim čiji je bol veći, moj jer mi je slomnjena noga ili njen jer je u trenutku pomislila da će me zauvek izgubiti.

Posle njenih reči: “volim te maco moja mala, izdrži ja ću te spasiti, ….. šta ću ja bez tebe”, još jednom sam se uverio u njenu bezgraničnu ljubav prema meni. Onda sam i ja postao tužan,više nisam ni osećao bol u nozi  već je njena bol i mene obuzimala. Bezuspešno me je nosila od vrata do vrata i plačući molila nekog da mi pomogne. Nekome je bilo smešno,pojedini su spavali, a drugi imali pametnija posla. Niko je nije razumeo,  kao ni mene. Onako očajna i skrhana od bola sela je na klupu još dugo plakala i ljubila me. Ja sam samo ćutao i lagano sklapao okice od umora. Onda sam rešio da ću pretrpeti šta god treba, necu se predati, i vratiću joj osmeh ponovo na lice. Nežno sam je pogledao i pomislio: “hajdemo kući,već će se sve nekako srediti”. Kao da me je razumela, krenuli smo ka zgradi a ona više nije ni reč progovarala.

Svi su je zapitkivali sta se izdesavalo i gde je do sad a ona je samo ćutala. Sela je na krevet, poljubila me  još jednom i rekla: “samo izdrzi, boleće te ali to je za tvoje dobro, ja ću ti pomoći, znam da mogu i moram”. Polako mi je ispravila nogu, makazama uklonila dlake,namazala me nekom mašću i zamotala u zavoj. Zatim me je pokrila, privukla stočić i na njemu stavila činijicu sa hranom. S’ vremena na vreme nosila bi me do moje kutije sa peskom i vraćala nazad. Sve je to trajalo nekoliko dana, previjala me je tri puta dnevno i noću dežurala pored mene da slučajno ne bih pao.

Za dve nedelje trčao  sam kao da se ništa nije ni desilo. Moja “mama” bila je presrećna a i ja. Niko joj nije verovao da će me izlečiti i pričali su da ću ostati ćopava macka za ceo život, jer ona nije veterinar i ne može to tako kako ona misli. I ovog puta bila je u pravu. Rekla im je da kad nešto želis od sveg srca i kad to nešto radiš sa puno ljubavi ne sme biti promašaja. Doduše tako je rekla svima ali i ona sama je sumnjala u ishod.

Na moju sreću sve se završilo baš kako treba. Još me pomalo boli noga sa vremena na vreme ali trajnih posledica nema. Shvatio sam da ona može da me izleči uvek, ali za svaki slučaj ne bih više da isprobavam. Od dece se i dan danas sklanjam i oprezan sam. Više puta su mi se izvinula i ja sam prihvatio njihovo izvinjenje. Oprosti sam im ali nisam im zaboravio.

Dani su odmicali jedan za drugim i ja sam se već privikao na ukućane kao i oni na mene. Nije nam tako dugo trebalo da shvatimo šta ko voli a šta kome smeta. Među nama rađala se ljubav puna razumevanja. Dovoljno je bilo da ih pogledam ili oni mene da bi odmah shvatili šta mi u stvari treba. Postao sam mezimac moje “mame” i reči među nama nisu bile potrebne. Njen nežan pogled pun ljubavi prema meni govorio je više od bilo kojih reči.Vrlo brzo postao sam centar njenog sveta i imao svu potrebnu ljubav koje je ispunjavala moje mačije srce. Svaki dan bi me prvo poljubila čim bi došla sa posla, ali ne samo tad, gde god bi pošla i koliko god bi malo bila odsutna, vraćala bi se kući puna radosti što me vidi, bez obzira na kratko vreme koje je bila odsutna.

Kupovala mi je razne ukusne kesice hrane,vitamine i sve šta god bi čula da mi je potrebno da bi moja sreća bila kompletna. Ubrzo sam dobio i lepu ogrlicu i to ne jednu već tri: crvenu, plavu i crnu. Svaki dan me je ulepšavala. Kupala me je,četkala i menjala mi ogrlice skoro svakog dana. Kad god bi nam neko došao u posetu, ona bi me pokazivala svima, hvalila se sa mnom i pričala koliko me voli i koliku sam sreću uneo u njen život. U početku baš i nisam voleo to njeno društvo koje je stalno dolazilo. Od nekih sam se plašio, neki mi se nisu dopadali, pojedini su joj čak pricčali da sam joj ja samo smetnja. Najgori su bili dečiji rođendani. Ta deca nisu imala granice u svojoj dosadi ali i tu sam našao rešenje. Čim oni na vrata, ja se sakrijem u neko ćoše pa oni neka me nađu ako mogu!

Sve u svemu vrlo brzo moja korpa za spavanje koju mi je kupila nije mi više bila potrebna. Najslađe mi je bilo da legnem kod nje i spavam sa njom. Bilo mi je toplo,bila je srećna i ona kao i ja. Svakakve gluposti mi je dozvoljavala da radim i vrlo retko vikala na mene, i to samo onda kad bih baš preterao. Imao sam par prijatelja koji su živeli u istoj zgradi gde i ja ali oni nisu baš prolazili najbolje. Voleli bi ih kratko vreme a onda odbacili što na svu sreću nije bio slučaj sa mnom.

I tako, drugari moji, vremenom sam saznao da je moja “mama” bila jako tužna i usamnjena dok  ja nisam došao,ali od kako sam se pojavio ona priča samnom kao sa čovekom a ne sa mačkom. Prvo je bilo jako naporno slušati je ali kako kažu : “živ se čovek (mačka) na sve navikne”, pa tako i ja! Sve u svemu sad i ja njoj pričam i jadam se. Ponekad joj treba dosta vremena da razume svaki moj mjauk ali … dovoljno je da nežno zamjaučem i poljubim je (tj.liznem) i sve će mi pružiti. Najviše od svega mi se svidja kad svima kaže da smo mi mačke pametnije od bilo kakvog psa, što i jeste istina bez lažne skromnosi, ili kad kaže da niko nije kao ja i da sam ja jedinstveni i nezamenljivi mačor.

To je priča o meni i mojoj “mami”,kako ja volim da je zovem, ima tu jos dosta toga da se priča, ali za sada toliko od mene. Sve u svemu ja nju volim kao i ona mene! Mislim, društvo šta je tu tako teško shvatiti!!!!

Ne znam da li mi verujete ali bilo je jako teško prve noći zaspati u mom novom domu. Njuškao sam satima i tražio adekvatno mesto za spavanje jer moji ukućani su već odavno bili u pidžamama. Zadatak nije nimalo bio lak. Bio sam jako mali, čak sta više i neprimetan, ali to nije bilo ono najgore. Pala je noć, svetla su se pogasila a ja sam se ni malo nisam razlikovao od mraka koji me okruzuje. Dok ih gledam, znao sam da će me primetiti ali šta kad zaspim. Šta ako me zgaze? Šta ako me šutnu ili jos gore nedaj Bože sednu na mene? Na moju sreću našao sam jednu malu kutiju koja je mogla poslužiti svrsi.

Hm! Sve je to bilo lepo i jeste ona bila mala ali ja sam bio još manji. Bezuspešno sam pokušavao da udjem u nju. Pomogli su mi na kraju i stavili me unutra,  i pokrili nečim. Bila je to najlepša noć do tada. Osećao sam se voljenim i moje srce je napokon bilo ispunjeno. Postao sam deo jedne porodice, više nije bilo straha u meni. Kutija je bila neudobna ali meni bolja od bilo čega.

To jutro jako sam dugo spavao. Kad sam otvorio oči svi su stajali oko mene i smeskali mi se. Onako sanjiv na momenat se zapitah gde sam ja to, a odma zatim šta im je toliko smešno? Onda je dilemi doššao kraj. Izvadili su me iz kutije i stavili na moj novi krevet. Bila je to predivna mekana korpa sa pokrivačem i to samo za mene. Toliko sam bio srećan da nisam znao kako da im iskašem svoju zahvalnost. Prisao sam svakom od njih i ugrizao ih za palac. U početku su me čudno gledali ali vrlo brzo smo se razumeli.

Korpu imam i dan danas i idalje trvdim da je super ali znate ja ipak najviše volim da spavam u krevetu sa mojom “mamom”, a iskreno mislim i ona sa mnom.

Svim svojim drugarima blogerima zelim srecan Bozic!

Po dolasku u svoj novi dom sve mi je bilo jako cudno.Obikaljao sam oko isuvise velikih stvari za mene i svaki pokusaj da se popnem na neku ok njih bio je bez uspeha.Vec posle par puta bih se umorio i odustao.

Iznenada,poceh da osecam neku nelagodu u sebi.Nisam ni bio svestan sta je posredi.Otkotrljao sam se do njenih nogu i povukao je sapicama.Vrlo brzo je shvatila da sam gledan.Donela mi je nesto belo u tacnici.Polako sam se priblizio ne bih li lakse shvatio o cemu je rec.Miris je bio predivan,mleka je bilo u izobilju ali barica je bila prevelika za mene.Posao sam njuskicom.ne bih li lizno malo mleka.Umesto toga umocio sam celu njuskicu i poceo da kijam.Nisam mogao ni da disem a kamoli da mnjauknem.

Resih da probam na drugi nacin.Umocio sam sapicu u mleko i prineo je ustima…i opet nista.Izgubio sam ravnotezu i pao.I ovoga puta od mleka ni kapi.Kako su mi se samo smejali.Lako je njima oni siti a ja jadan crkoh od gladi.
Taman resih da odustanem kad osetih neki predivan miris koji se sirio iz kesice.Neka mala deca su jela iz nje i slatko mnjackala.Resih da isprobam i ja.Prvo sam im liznuo prstice odmah pomislio:”macke i macori,pa ovo i nije tako lose!”Odmah sam zatrazio malo toga.Oni su mi mrvili a ja sam se nekako snalazio i vec ubrzo posle toga nisam vise bio tako slab.Zaspao sam slatkim snom a moja nova mama je lagano poljubila,pokrila i legla pored mene.

Hrana koju sam te noci jeo bio je klipsi sa sirom,i dan danas ga obozavam i rado delim sa ukucanima.

Ujutru je svanuo novi dan i sve je bilo lakse.Kupili su mi specijalnu flasicu za mleko i mojim mukama dosao je kraj.Znao sam da me nece pustiti da se mucim,bar sam se tome iskreno nadao.

Zdravo svima! Ne znam šta je ko od vas poželeo u Novoj godini ali meni se želja ispunila. Dobio sam svoj blog i jako sam počastvovan time. Ukratko o meni…
Zovem se Cicko, bar sada, nekad su me zvali Anastasija jer su mislili da sam mačka, sto meni nikako nije imponovalo. Iskreno se nadam da to neće ostaviti velike traume na mene kad budem odrastao. Sva sreća otkrili su na vreme. Rođen sam negde krajem avgusta ali se ne seđam tačno kada. Znam da je bilo jako toplo i seđam se da su me deca mučila. Kako mi je sve bilo jako mutno u to vreme i nisam baš najbolje mogao da vidim svet oko sebe, bežeći od njih sapleo sam se, skotrljao i pao ispred jednog velikog ćoveka, bar je meni delovao jako visok u to vreme. Prve misli su mi bile da je to kraj mog kratkog života. Skoro da me nije ni primetio i umalo zgazio … ipak sve je ispalo dobro. U zadnjem trenutku uspeo sam da ispustim neki čudan zvuk nalik mjaukanju. Savio se, uzeo me a zatim odveo svojoj kuci. Tamo me je puna radosti dočekala moja sadašnja vlasnica koja me obožava i danas kao i prvog dana.

Sve u svemu posle kraćeg vremena odvela me je kod doktora za mace, kako sam cuo nazvala ga je “veterinarom”, koji mi je dao par nekih inekcija, kao za moje dobro mada se i dan danas pitam sta je dobro u tome kada te nesto boli, ali nema veze, nadam se da ona zna šta radi.
Posle kraće pauze njih dvoje su počeli da pišu nesto u mom pasošu i trebalo je da mi izmedju ostalog upišu i datum rodjenja. Pitali su i mene ali pošto ona ne zna a ja se ne sećam našli su optimalno rešenje. Njen rodjendan pozajmili su i meni. Znaci zvanično rodjen sam 11.avgusta 2006. Pisali su i upisivali sve i svašta sa čime sam se ja donekle slagao. Jedino mi je malo zasmetalo jer su moje poreklo upisali kao “domaće”, a ja ipak mislim da potičem od “Bombaj macke”,.. strašno licim.
Toliko od mene za početak. Kako sada izgledam možete i sami da vidite. Zelim samo javno da se zahvalim mom prijatelju Mišu koji mi je omogućio sve ovo.

Znam da vam sve ovo deluje čudno, ja mačor, on Miš a volimo se. Ni ja u početku nisam verovao svojim ušima kad su mi pričali o njemu ali tako mi moje najdraže šunke on je zaista ok. U životu sve je moguće!!!