Kada nam se dogode lepe i prijatne stvari mi sumnjičavo zavrtimo glavom sa već naučenim komentarom- “ovo ne sluti na dobro”. Zašto je to tako i zašto se tvrdoglavo držimo takvog komentara ne znam ni sama. Verovatno smo i to dobili u nasleđe od naših predaka. A nasledne osobine su pravo čudo i teško ih se oslobađamo.

Imam dosta poznanika pa tako često i “pretresemo” ovu temu. Svako od nas ispriča o svom iskustvu i došli smo do istog zaključka-posle smeha i radosti sledila nam je lavina loših događaja. Kao da je postojala nekakva čudna šema u ko zna čijoj režiji, da je sled događaja uvek isti, slično dečijoj igri “toplo-hladno”.

Zaintrigirana ovim počela sam da istražujem šta se zapravo dešava i zašto ljudi razmišljaju više o ružnim događajima nego lepim. Rezultati do kojih sam postepeno dolazila su me sve više poražavali a stvar je vrlo jednostavna-u prirodi postoji ravnoteža a mi smo deo nje. Kako bismo znali šta je lepo da ne postoji ružno. Šta je dobro da ne postoji loše? Odgovor i rešenje je samo u logičkom (prirodnom) toku dogadjaja. Ali svi takav odgovor ne mogu da prihvate, jer ako su lično dotaknuti nečim lošim gotovo uvek će postavljati isto pitanje “A zašto baš ja, a zašto baš moji?” Životne situacije su razlučite to je tačno. Kako objasniti ljudima čije dete boluje od neizlečive bolesti, onima čiji je sin jedinac poginuo na ratištu, onima koji su dobili otkaz u firmama i nemaju čime da prehrane decu (opet ta “tranzicija”), onima koji su proterani sa svojih vekovnih ognjišta da je sve to ustvari “prirodna ravnoteća”? Ne može nikako! Pođem prvo od sebe i raznih svojih životnih situacija pa bih baš imala “žarku” želju da vidim i čujem tog “duboko9umnog” i “sveznajućeg” šta bi mi odgovorio.

Svesna sam i sama odgovora ali moram da prihvatim kao što bi trebali i drugi da su to samo naši životni tokovi, na našu nesreću loše stvari se mnogo duže pamte jer ostavljaju bolan i trajan osećaj. Ponekad i sami kumujemo, svesno ili ne, onome što nam se loše dogodi. Tada najčešće tražimo krivca u nekom drugom, naročito za lične neuspehe, mnog ičak idu dotle da krivicu pripisuju onostranim silama. Posećuju razne “vidovnjake” slepo slušajući njihove recepte i predloge kako da se reše “nametnutih zlih sila” koje imn uglavnom smeste zli rođaci, kolege, komšije a pod obaveznim i “ostavljeni” ljubavnici. Sve se to naravno dobro naplati, jer su to “vražje sile” i treba ih “skinuti” a znamo da u životu sve ima svoju cenu. Mnogi su prodavali svu imovinu nebi li pronašli lek za svoju “tužnu životnu priću”. Neretko se dešavalo da zbog pogrešnog tumačenja vidovnjaka dođe i do tragičnih posledica. Najsvežiji primer nam je slučaj višestrukog ubice iz sela Jabukovca u Timočkoj krajini, koji je po savetu vidovnjakinje kako da izleči svoju potenciju zavio u crno čitavo selo.

Većina, pogotovu u našem kraju veruje u onosrane sile, jer ovaj deo Istošne Srbije “bije” glas o tome. Poražavajuće je što mnogo mladih veruje i plaši se a ni sami ne znaju od čega. Pre nekih godinu dana upoznala sam devojku koja živi u selu blizu Bora i tokom razgovora je samo pričala o tome kako ima probleme i boji se da ju je neko “začarao” a vrhunac svega je bio kada mi je došla u posetu i sve vreme stajala iza mojih leđa dok sam kuvala kafu za nas pod izgovorom da se ne ljutim ali ona mora tako da stoji jer se plaši od mađija da joj se nešto ne ubaci u kafu. Možete zamisliti moje iznenađenje kada sam to čula i to od devojke budućeg akademskog građanina, kakvo naopako razmišljanje a pritom toliko nepromišljeno , u mojoj kući, niko je ne prisiljava da pije bilo šta, sama traži, a onda vas uvredi do srži-strašno! Ponudila sam je da sama skuva kafu iako je u mojhoj kući. Nije htela pa je onda sva konfuzna pokušavala da mi se opravda zbog takvog nastupa. Pokušala sam da joj objasnim da odgovore za lične probleme mora da potraži u sebi i sama sebi jedino može pomoći.

Moja priča nije kod nje imala nekog naročitog efekta, ali je sve stvar ličnog izbora. Skoro sam je videla gledajući kroz prozor kako žurno promiče ulicom pričajući istovremeno mobilnim a na drugom pisala poruku jer se u međuvremenu jako aktivirala u političkom životu našeg malog grada, verovatno po savetu nekog lokalnog “vidovnjaka”. Da nije isuviše žalosno bilo bi smešno, ali kada takvi krenu da vam kreiraju i politički život onda se zapitamo kuda ovaj narod ide, ko ga vodi i u kakav sunovrat.

Iskreno se nadam da ćemo se svi okrenuti sami sebi, potražiti i naći prava rešenja, vreovati u sebe i poštovati jedni druge-to je ključ uspeha ne samo nas već i čitavog čovečanstva.

Da će moja ispovest o nepoštovanju i ne vrednovanju učinjenih dobrih dela izazvati i isprovocirati neke ljude u mom okruženju prosto nisam mogla da poverujem. Zašto li su se prepoznali u tom mom tekstu ostaje mi samo da nagađam. Postavljana su mi pitanja različite sadržine počevši od toga da li se moj tekst odnosi na mušku ili žensku ososbu ( kao da je to mnogo bitno), pa do konkretnih pitanja zašto sam pisala takav tekst-pa pobogu što sam ljuta, pa nisu tako mislili, pa da li mi možemo to da prevaziđemo i dalje se družimo do čak i pitanja pa šta mi bi odjednom, kada se do sada nisam bunila i bila ćutljiva zašto sada tako. Kakvo “pranje” savesti ljudi moji! Sada sam tek shvatila u kakavom sam okruženju i na šta su sve ljudi spremni ne bi li prigrabili sebi nekakve “poene”. Sada donekle mogu i da razumem osobu koju sam smatrala velikim prijateljem-samo je radila onako kako i većina funkcioniše, ona je uskladjena sa današnjim merilima ponašanja i vrednovanja učinjenog. Samo sam se setila reči druge osobe koja mi je u lice “sručila” da se mnogo razlikujem i nisam “usklađena” sa merilima vrednosti u ovoj sredini i da ću loše proći ukoliko ne počnem da “igram” po pravilima ove sredine. Ostala sam zatečena tom izjavom, na šta je sledilo da samo nastavim nesebično da pomažem pa će mi se “obiti” o glavu. Upravo mi se sada kad se svega setim to i dogodilo. Neću više ništa da pričam i pišem na ovun temu, sve je isuviše jasno-budi dobar, fer, korektan na kraju obavezno sledi naivčina i budala. I dalje tvrdim i stojim iza svojih reči-NESEBIČNO SAM POMAGALA BEZ IKAKVIH PRETENZIJA, NE KAJEM SE ZBOG TOGA! NASTAVIĆU I DALJE DA POMAŽEM ONAKO KAKO MOGU I KAKO MI VREME I SITUACIJE DOZVOLJAVAJU JER ME NEKOREKTNOST JEDNE OSOBE NEĆE OMESTI U NASTOJANJU DA POMAZEM I DALJE-UVEK IMA NAČINA!

Mogu samo da se zahvalim ljudima koji su mi pružili priliku i upoznali me na pravi način i sada kada mi je teško pružaju mi bezrezervnu podršku. Kada je njima bilo teško ja sam za njih bila tu, vrednuju to, sada su oni meni podrška da prebrodim sve ovo. Iako sam izjavila da ću se menjati, da će mi biti sasvim svejedno za tudje probleme-slagala sam vas-NE MOGU BITI TAKVA, TO JE PROTIV MOJE PRIRODE!

Prošlo je dosta vremena od kada nisam bilo šta napisala na svojoj strani. Malo da se družimo, malo da me, vi čitaoci bolje upoznate. U pravu je moj, pretpostavljeni kada mi je dobronamerno rekao da bi bilo dobro da najzad nešto i napišem, ne samo zbog mene same već da bi se i neke istinite priče ispisale i pročitale, koliko radi saznanja ponekad i surove istine toliko i zbog nauka drugim čitaocima ovih redova da ne nasedaju, pogotovu ne na slatkorečivost i tuđe “tužne priče”.

Rođena sam u malom gradu, tu sam odrasla pored roditelja koji su neke svoje životne bitke bili i pokušavali na neki svoj način da plivaju u ovom surovom svetu. Nisu ni oni ništa posebno naučili samo su, kao i ja sada, okusili svu gorčinu i teret životnih situacija, najčešće nametnutih. Rastrzani između rodbinskih i nametnutih tradicionalnih odnosa nisu se n i sami snašli kako da “plivaju”, a tek meni da prenesu životne poruke, pa makar i surove, nije bilo ni govora. I tako lepo ja sam rasla i porasla u jednu mladu, neiskvarenu osobu koja je čiste i naivne duše krenula da korača kroz svet. Svakako da sam se na “prvoj krivini” saplela i tako izubijala, ali to mi nije bila dovoljna škola i nauk. I dalje sam se tvrdokorno držala naučenih pravila da ako ja nikog ne vređam zašto bi mene neko. Ali kako je vreme odmicalo i bivala sve starija nailazile su i sasvim drugačije situacije, susreti sa novi licima, a kada svedem sada računicu u suštini sam se večito okruživala ljudima koji su me svojski maltretirali, manipulisali samnom, “lečili” neke svoje frustracije i komplekse, a ja sam sve to tolerisala ili kako bi pojedinci rekli “trpela”. Nije to “trpljenje” , to je samo bila moja ogromna tolerancija koju su svi koji su mogli i kako su mogli iskoristili na najsuroviji način a naravno kraj je uvek bio isti-izokrenute reči, pa onda napad kao najbolja odbrana bez dozvole da se sedne i porazgovara i vidi ko je šta, kako i kome učinio. To mi, naravno, nisu dozvoljavali i čak mi se i danas, kada sam već u nekim zrelim godinama isto dešava. Kada saberem sve i oduzmem, dođem do zabrinjavajućeg rezultata-nisu samo ti ljudi krivi, ja sam najveći krivac što sam im uopšte dozvoljavala da se tako ponašaju i da vršljaju po mom životu. Ali šta je tu je, od surovih činjenica se ne može pobeći. Važno je prvo da sam shvatila sama sta se i kako desilo, a šta ću i kako ću se ponašati dalje moram sama da odlučim. Sve ovo što se i u samoj Srbiji dešavalo donelo je neko teško breme i kao da se ogromna nezahvalnost, zavist i ko zna šta još uselilo u naše ljude.

Imala sam sreću ili nesreću da upoznam osobu koju sam na prvi pogled doživela kao veoma ozbiljnu za svoje godine koje ima, prihvatila činjenicu da ljudi mogu imati i dosta godina i biti neozbiljni ali da ima i mladih koji sa velikom ozbiljnošću i odgovornošću gaze kroz život. Ta osoba je trebala da me poveže sa jako uticajnom osobom u vezi poslovne saradnje ali tu se nešto traljavo odvijalo. Kada se i politika uplete u sve sfere našeg života onda neke stvari i ne idu u nekom povoljnom pravcu. Elem, shvatila ja da od svega toga nema ništa, ali nisam takav tip osobe da se zbog neuspešne saradnje uvredim, nagrdim sve živo i neživo i okrenem ledja i odam se pljuvačkom imidžu. Ako mi nešto zasmeta ja sam vrlo direktna osoba i sve kažem u lice i očekujem i meni isto da se kaže. Međutim tu i jeste problem-ne misle svi isto i nisu svi baš tako iskreni.

Nekim svojim kontaktima i znanjem iz različitih oblasti pomagala sam toj osobi jer sam videla mogućnost da, pošto se bavi i javnim životom i dosta je poznata, uradi nešto pozitivno ne samo za sebe već i za ovaj grad. Ali nije zlato sve što sija pa ni drugari nisu što su nekada bili. Egoizam, zavist, narcisoidnost i ko zna već šta vladaju i sve je veći broj takvih koji samo imaju sebični interes i nije im bitno koga će sve da unište i ojade i to ponekad na najsuroviji i bezobrazan način. Pa da počnem ispočetka. Ko se prepozna u ovome-njegov problem! A mislim da će se mnogi prepoznati ali je ovo upućeno samo jednoj osobi, čisto samo ako može da shvati, makar i kada prođe dosta vremena, šta je uradila iz svoje nesigurnosti, strahova raznoraznih i da nauči da ne misle i ne rade svi isto i da postoji još ljudi na ovom svetu koji kada čine usluge i pomažu rade to bezuslovno, bez ikakvih pretenzija i naopakih ciljeva-malo nas je takvih ali nas ima.

Zbog svoje brzopletosti sada čak mogu da tvrdim i lakomislenosti, osoba me je više puta dovela u vrlo neprijatne situacije. Kada je bila provocirana sa različitih strana u vezi samnom nikada nije stala na moju stranu, čak štaviše mogu samo da nagađam da je prosto želela iz nekih samo njoj znanih razloga da se razne peripetije i dešavaju. Kako joj je i kada odgovaralo tako se ponašala a koliko me je povređivala pojedinim postupcima samo sam ja znala i bogami dobro i osetila. Istrpim jednom da budem prozvana i anatemisana ppa onda drugi, treći, četvrti put i već sam se malo i zamislila šta se zapravo dešava i zbog čega sam zaslužila takav tretman. Malo sam osobi i sugerisala da će “podići nos” i da će na nas koji joj pomažemo zaboraviti i prosto žargonski rečeno “pljuckati” na nas. Ma kakvi! Osoba mi se zaklinjala u sve živo da to neće da se desi, da ona nije takva kao drugi nezahvalna, da vrednuje dobo učinjeno. Prećutala sam na sve to, samo sam rekla da ćemo videti, a u sebi pomilslila “daj Bože da se razlikuje od drugih i da nisam u pravu ovo što sam rekla”.

Ali dođe i taj dan i uz ogromna natezanja, jurnjavu, gužvu i sam Bog zna šta još, osoba se pored ostalih glavnih nađe u centru zbivanja. I šta se dogodi? Upravo ono u šta sam sumnjala i čega sam se pribojavala. Osoba mi je tako okrenula leđa kao da me nikada nije ni poznavala! Sada je bila u centru zbivanja, pa su tu razni koji kruže, vuku za rukav, pa se osoba malo i više osetila važnom. Više nije imala vremena za ovakve kao ja, koji ne mole, ne vuku za rukav. Sada sam naprasno postala dosadna, napadna, nametljiva, a kada sam slušala žalopojke, dileme, kuknjavu i imala vremena da poslušam i saslušam bila sam super drug, sam Bog me poslao da joj se nađem, da joj protumačim neke stvari, da je utešim da bi u svojoj sujeti prebrodila neke ružne stvari. Eto to sam dobila kao nagradu dragi moji! Još najgore od svega što je osoba pokušala da mi nametne neke svoje izjave, da mi pripiše kojekakve gluposti pa čak štaviše i da mi priča šta smem a šta ne. Navodno pokušavam čak i da je posvađam sa dugogodišnjim drugaricama, što je totalni apsurd, jer je osoba osetila da je pogrešila što je brzopleto nastupila pa sebe dovela u neprijatnu situaciju a pritom strah jer mi je prikrivala pravo stanje stvari. Ništa se ja nisam nadala, ništa očekivala. Ustvari slagala sam, očekivala sam samo malo isktrenosti i poštovanja ali sam kucala na pogrešna vrata. Tražila sam drugarstvo i prijateljstvo tamo gde osoba i ne zna šta to znači. Sada kad je odskočila na finansijskoj i političkoj lestvici i gomilom raznih likova na drugaricu se zaboravilo, jer drugarica je sada niko i ništa i sada smeta. Sve se to naravno sručilo meni telefonom jer jednostavno sada osoba više nema vremena ni da mi to kaže u lice, sada je poželjna, svi se tiskaju oko nje pa što bi se ona opterećivala samnom. Ipak mislim da osoba nema hrabrosti da mi pogleda u lice i sve to kaže pa po oprobanom sistemu “j. m. svima, više mi ne trebate!” odradi sve telefonom ili se ućuti a ja ću recimo sad da nagađam ili da “čitam između redova” šta je ta osoba mislila, želela reći itd. Ono što znam je da se osećam izigranom i izdanom ali i to je sve rešivo. Ovaj život ide dalje a i ja sa njim, doći će neki novi ljudi, promeniće se mnoge stvari, a ako mi više ne budemo drugari neće zbog toga zemlja prestati da se okreće. Ja lično osobi želim svu sreću, neka živi u tom svom svetu kako je navikla, mada lično mislim da i takav život od danas do sutra i nije bogzna šta, ali ko sam pa ja da nekog uporno opominjem i vadim iz sopstvenog gliba kada savršeno gravitira u njemu. Ono što sigurno znam da će se vremenom isfiltrirati prave vrednosti i ono što vredi trajaće. Očigledno je ovde drugarski i prijateljski odnos bio jednostran, odnosno samo sa moje strane iskren. Ostaje mi jedna gorčina i jedno loše iskustvo da sutradan ili menjam taktiku ili na prve impulse da nešto u odnosu ne funkcioniše se odvojim i sasvim mi bude svejedno kome šta treba ili ko šta od mene očekuje. Pitam se da li jedan sasvim otvoren pristup, konkretna priča i pitanja bez uvijanja treba na kraju da donesu ovako nešto. Videćemo šta će biti dalje, sada je tako, osoba uživa u svojoj važnosti ali sve je to naročito u politici jako promenljiva kategorija. Biće i novih izbora i novih lica i na lokalnoj političkoj sceni pa se iskreno nadam da će se tada videti ko je za koga i šta učinio i ko će za koga šta činiti, ko će koga štititi i braniti interese.

Sve u svemu utrošeno vreme mi niko ne može vratiti a i ne žalim! Sve što sam uradila za tu osobu uradila sam drugarski, prijateljski, bezuslovno! Nije me shvatila na pravi način ili jednostavno to nije želela! Vidimo se verovatno u nekom drugom segmentu naših života! Nastavak sledi…kakav god da je!

Prođe mesec mart a evo već je i april pri kraju. Već smo navikli na nagle temperaturne promene a zašto i ne bismo kada nas i ovako prate razna variranja na svim poljima.

Dok neko seje njive i bašte,neko posprema po kući,neko protestuje zbog ugroženih prava,pojedine političke partije su tokom marta imale stranačkih aktivnosti.

U Sava-centru u Beogradu bili su skupovi Srpske Radikalne Stranke, Srpske Napredne Stranke i Demokratske Stranke Srbije. I nema tu ničeg čudnog i ne bismo,mi obični građani, komentarisali te njihove aktivnosti, ali bi, kada je reč o borskom delu tih stranaka, rekli nekoliko reči.

Saznali smo, naime, da je SRS dobro organizovao put u Beograd i pozivu se odazvao veliki broj članova, nešto slično je organizovao i DSS, mada je u njihovoj grupi bilo više putnika simpatizera nego samih članova.

Posebna priča  je ” otcepljeno ” krilo SRS. Saznali smo da je samo nekoliko novopečenih članova SNS iz Bora putovalo u Beograd svojim automobilima i ovakva ” organizacija” bi mogla da bude nagoveštaj nekih ukupnih odnosa u ovoj političkoj grupaciji u gradu bakra.

Nekakav zaključak bi mogao da bude da se građani nadaju posle svih ovih dešavanja u strankama i čitavom političkom životu grada boljim danima za sve. Pa nadamo se da će pravi ljudi i biti na pravim mestima.

Kako nam dođe proleće i istopi se lepi beli sneg, osvanu nam naša prava slika grada. Gomila smeća ukrasi nam naš grad. Deponije i mini-deponije nas okružiše za tili čas. Većini stanara ne pada na pamet da se priključi akciji uklanjanja tog istog smeća koje su u prethodnom periodu vrlo kulturno otpremali kroz prozor.

Imam sreću da sam jedan od retkih građana koji ispred svog stana ima malu travnatu površinu, ali sada nije zelena već šarena od različitog otpada. Svi stanari zgrade u kojoj živim su potpuno imuni na sve ovo, samo je jedan vremešni komšija bio uporan i svo to smeće uredno skupljao na gomilu. Kada je već sve završio, naišla je grupa dečaka i uz podsmeh sve rasturila zbijajući neslane šale na račun čikice.

Pogledao ih je i rekao: “Ako deco, samo vi radite svoj posao” i suze mu se sliše niz lice a ja “potonuh” od stida, šta mislite zbog čega?